Filozofija Antičke Grčke
Filozofija kao naukaKosmološki periodJonjanska škola (Jonjani)Pitagorejska škola (Pitagorejci)Elejska škola (Elejci)Antropološki periodSofistiSokratSistemski period Platon Valid XHTML 1.0 Transitional Valid CSS!

Print Page

Aristotelova etika

Aristotel se bavi etikom u svom delu "Nikomanova etika". Svaki čovek po svojoj prirodi teži sreći. Etika ispituje mogućnosti da tu sreću postignemo. Čovek može da bude srećan samo ukoliko  razvije svoju specifičnu prirodu a to je razum i to na dva načina: teorijski i praktično. Zbog toga postoje dva tipa vrlina:

  • Etičke vrline
  • Dijanoetičke vrline (dijanoja = razum)
  1. Etičke vrline su praktične, odnose se na ljudsku praksu, delatnost. One su vrline volje. Mi svojom voljom biramo svoju delatnost, praksu. One se postižu na taj način što se volja usmerava ka principu mere (zlatne sredine). To je sredina između preterivanja i zaostajanja za principom mere.
  2. Npr. hrabrost je vrlina. Kao takva ona se nalazi na sredini između kukavičluka i nepromišljene smelosti. Ona je mera između ove dve krajnosti. Razum uvek treba da upućuje na princip mere.
    Vrlina je darežljivost. Ona je sredina između škrtosti i rasipništva. Ona je mera između ove dve mudrosti.
    Ponos je vrlina između malodušnosti i oholosti (prevelikog i premalog poverenja u sebe).
    Vrlina
    je u umerenosti i nalazi se na sredini između dve krajnosti.

  3. Dijanoetičke vrline su razumne vrline i one su teorijske. One podrazumevaju mudrost, razboritost i upućuju na bavljenje naukama. Bavljenje naukama omogućuje sreću naročitog tipa koje iskušavaju oni ljudi koji se bave proučavanjem uzroka svega što postoji. Proučavanje uzroka mora da vodi ka prvom uzroku – Bogu (uzroku uzroka). Malo bavljenje naukom odbija od Boga a više vodi ka Bogu.

Bilo da se radi o etičkim ili dijanostičkim vrlinama, sreća se uvek sastoji u skladu između želja i mogućnosti. Ona stoji na sredini između želja i mogućnosti. Bilo da se radi o teorijskim ili praktičnim stvarima. Ukoliko želimo da budemo srećni uvek moramo da vodimo o tome računa. Treba odmeravati svoje želje ali i mogućnosti. Ali to ne znači odustajanje od visokih ciljeva već samo treba biti realan. Treba težiti ostvarenju naših potencijala.

Ono što je izvan nas ne treba da bude izvor naše nesreće. Sreća je relativna stvar. To znači da se pojam sreće razlikuje od čoveka do čoveka. Čovek u različitim godinama svog života drugačije shvata sreću. Aristotel ne daje definiciju sreće. Sreća je relativna. Ko je bolestan sreća je da bude zdrav. Za onoga ko je siromašan sreća je bogatstvo...

 Materijano bogatstvo, društveni ugled, čulna zadovoljstva ne treba da budu primarni životni cilj ukoliko želimo sreću ali to ne znači da ih treba u potpunosti isključiti iz života (Aristotel ne propoveda asketizam kao kod Diogena). Ukoliko sve stvari dolaze kao posledica u vrlini treba ih prihvatiti. Da bismo bili srećni vrline treba da budu naše navike. Treba ih upražnjavati da bismo bili srećni. One su nužan uslov za sreću.

Pročitajte nešto i o grčkoj mitologiji

   
Design by: Nikola Cvetković      
Content by:
Čopa, Đorić, Mima & Cwelle
 
 
Home Mail me